SRĐ

СРЂ. — SRĐ.

ћахну душу у чашку љиљана, а љиљан ће пјевати узвишену пјесму о његовој драгој : пјесма ће горјети, пламтјети као и пољубац што му га она дарова у радосни часак. — Иза ових стихова њежна, племенита осјећаја, пуних красних слика и фигура долазе пјесме (12-15), у којима пјесник слави лаку љубав, затим опет пјесме озбиљнијега садржаја (16-19) те напокон иста тема о несрећној љубави. Хајне износи тај мотив увијек на други начин, те с великом вјештином приводи у дјело своју тежњу, да избјегне свакој монотонији. Анђели у небу плачу с пјесником ; природа, ганута с његове невоље, с њиме јадикује. Пјесник испоређује себе с бором који на Сјеверу, на пустом кршу, снива о милој поми на Истоку. Пјесникова је драга краљевско чедо, које у гробу почива. Ноћу га као утвара походи. Она је за њега умрла, а у срцу му живи њена сјена, њена слика, а тој сјени пјесник довикује у очају : Не, нијесам хлепио за пријестољем, за скиптром, за круном твојега оца. Не, ја сам хтио само тебе, твоју љепоту, твоју милину. А она, као да се каје, што није знала цијенити његову жарку, искрену љубав, одвраћа му : Касно је, све је пропало, ја лежим у гробу. Али сваке ћу ноћи к теби доћи, јер те љубим, јер те вруће љубим. Ови му ноћни походи давају извјесност, да га она љуби, али му она увијек цружа струк од чемпреса, као знак, да је њихова љубав мртва, закопана. Пјесник сања, да у лаком чамцу сједи са својом драгом, да лагано плове по мору к острву тамних духова. Његова му се љубав причиња чудном бајком, којој ће конац бити, кад га у хладни легну гроб. Пошљедње пјесме ове збирке причају нам у алегоричној форми смрт тешко искушаног пјесника. Природа, која око њега и с њиме плаче, као да нас приправља на тај догађај. С висине неба пада звијезда љубави, с јабуке се откида лист и цвијет, а лабуд, по језеру пловећи и сјетно пјевајући, рони у хладни гроб. Пјесник лута гором тамном ; својим јадиковањем буди дрвеће из сна; стоји већ на раскршћу, гдје се покопавају самоубојице, те с несрећне љубави кидисаше на свој живот: тако очитује, што га у смрт тјера. Моли ноћ, да га својим тамним плаштом покрије, јер је за њега угасла звијезда љубави и живота, откада га више мило не гледају сјајне очи његове драге. Цијели се циклус завршује необичним епилогом, у којем пјесник вели да ће своју љубав и своје боли потопити у море.