SRĐ
ХЕНРИХ ХАЈНЕ КАО ПЈЕСНИК.
23
Али одмах наставља: «Ти ме тураш и одовле, твоја уста зборе грке ријечи.« 1 И рад ове горке хладноће напусти пјесник елегични тон и стаде давати одушка својој мржњи прама Амалији. Он јој предбацује, да је њезино срце хладно, пркосно; да га је на смрт ранила, а сада с насладом да мотри његове задње трзаје. Пјесник себи већ представља час, кад ће се Амалија за другога вјерити; кад ће на свадбеној гозби мјеште вина пити његову крв, а мјеште јабуке јести његово срце. Тако се открива ојаћела пјесникова душа у дивљем бијесу очајања. Али, ето напокон је у стању да преболи своје љуто разочарање, те младој невјести довикује: »Не срдим се, и премда срце пуца, о за увијеке изгубљена љубави! не срдим се !« 2 У духу види он Амалију у највећој биједи и невољи ; он већ види змију, која јој испија срце; он зна да у таму њена леденог срца не ће пасти зрака среће, и ако на њој сјајно блиста драго камење. И знајући да ће и она бити јадна, бескрајно јадна, ускличе : »Да, ти си злопатница а ја се не срдим ; миловање моје, будимо биједни оба двојица!« 3 Друга скупина, Лирско интермецо (Lyrisclies intermozzo), обрађује исту тему, само у далеко савршенијој форми. У прологу, једној од најсавршенијих пјесама цијеле збирке, сликовито пјева пјесник, како га срећним чини слатка успомена његове љубави, али се одмах затим јавља бол и туга с његове осамљености и худе судбине. Пјесме су 1-11 најњежније у цијелој њемачкој лирици. Пјеснику поклања мјесец мај најљепше цвијеће, али он не љуби више ружу, симбол љепоте, не љуби љиљан, симбол чистоће, не љуби голубицу, симбол невиности, а нити жарко сунце, извор живота на овој земљи, јер љепота, чистоћа, невиност, живот, све је то здружено у његовој драгој, која је лијепа, красна, миловидна као Дјевица у стоној цркви келнској. У чистој љубави одсијева јој лице руменим жаром, као лотов цвијетак, кад га свијетли мјесец цјелива. Пјесник ће уронити своју мла' Doch du drangst mich selbst von hinnen Bittre Worte spricht dein Mund. 3 lch grolle nicht, unđ wenn das Herz anch bricht, Ewig verlornes Lieb! ich grolle nicht. 3 Ja, du bist elend, und ich grolle nicht, Mein Lieb, wir sollen beide elend sein!