SRĐ

ВАСИЉ.

529

— Ах дошло је до грла, Марко ! — Е Васо, знам! — Кому да се обратим ? Издрпан сам — и погледа на се — та грсти ми се. Ако што приштеди, потроши на њу, нека је она бар одјевена, кад не могу бити обоје. И тјешио се до сада вјером, није сумњао. И уфа — али која корист? Оно ће троје за цијело од глада и леда погинути. Па прионе јаче к послу. Треба чистити за господу, а ако се замјери градоначелнику, изгубиће и то посла. И гомила снијега стрши све више и више и наоколо над собом и под собом и у души само лед ... Да у Јова тражи вересију, не ће му дати, у начелника да моли унапријед, није му на крај памети, та већ му је дао. И забринуо се и намрштеним челом ради даље. — Нема већ наде, Марко ! — једва изговори. Марко га погледа, па као смили му се и изусти: — Ајде, ја ћу платит вино, кад свршимо. — Не тражим вина, Марко. Узајми, ако ти притиче. — Не могу, Васо, немам. — Да, имаш право. Што је теби до моје невоље! Чељаде је слично чељадету. Да сам и ја на твоме мјесту, био бих кб и ти. Каже се: »Љуби искрњег свога кб себе истога.« Ема видиш да се треба и божјим ријечима чудити. Свак мисли за себе. Зашто би те срце бољело за мојима! Они су теби ништа. Не замјерам; ти си сиромах, а да си богатији, не би ми ни чашицу понудио, коју ми мало прије обећа. — Данас си, Васо, особит! — Додијало. Овако се више не да ... Ми ћемо страдати. А што ће бити онамо, Марко? — Камо ? — На другом свијету ! — Вјеруј, Васо ! — Вјерујем. Да вјерујем! Збогом! Они се растадоше. Кренуо је десном улицом. На путу нападоше га још црње мисли. Како ће да се врати кући? »Блажени који вјерују, јер је њихово краљевство небеско.« А то је сврха овог несретног живота! Он ће још вјеровати. Тако је. Тако мора да буде. Он ће радо и умријети, помисли 32