SRĐ

528

СРЂ. SRĐ.

— Не може да схвати. Зар је он још нешто мање, него лист у гори. Што је дакле он? За њим ето и друга му Марка на радњу. — О Васо! — јави му се. — Марко и ти дошб. Добро ти јутро! — Није баш добро. Зима је. — Што те брига, Марко. Сам си. Не бринеш се за никога, али мени . . . е! — Свак има свој криж. — Ја носим четири. Тешка су; али која се корист тужити ! И ушути. Даље је лопатом лупао и снијег грнуо. Помодрио од леда, око брка смрзава се, он пушта и не таре се ; нема махраме, јер са оно комад крпе подвезао се испод подбратка да заклони од зиме уши. Трпи и ћути. — Васо — јави се Марко — ти си чудноват. — Зашто ? — Вазда мучиш. Не ћеш ни с пријатељем да говориш. — Чему ? — Ала, брате, још није сав свијет пропао. — Свијет је свијет; али јао ономе кога моја западе. — Бог ће дати боље. И он је тако мислио. Помоћи ће напокон и њему. Зашто сваки дан горе ? Зашто га је створио ? Рекао је: »У зноју своме стећи ћеш крух свој.« Он би се крвљу знојио. Он би радио само да преживи. Али како ! Да је бар сваки дан и овако! Ова лопата његова ето му данас помаже. Туче, купи, грне, млати, набија за комад насушена хљеба, а да је бар сам . . . Од јуче у његовој кући није ватра ложена. Газдарица тражи најам. Једна жена и оно двоје дјеце! од леда и глада скапавају. Млађе ће јој и крв исисати; дијете зар разумије биједу? Радио би, руке би поломио, само да им мало дрва и круха донесе. Сиромах се родио. Протура се од немила до недрага, жељан увијек за радом и свуда поштено прошао. Бог види свачије јаде. Види ли његове ? Писано стоји : »Обрати се њему и не бој се«, а и даље се каже : Устрпљен, спасен. Да, ема . . . Подигне главу према оловасту небу и уздахне . . .