SRĐ

544

СРЂ. — SRĐ.

винску љубав замијени саможивост властите амбиције. Ну са свим тим не бијаше се та љубав у пучанству изгубила. С властеле ирешла је на другу класу „госпара", на тако зване „пучане" и ми видимо Марка Мариновића, представника њихова, искрено одушевљена за ускрисењем погажене слободе. Овај тип „пучанина" постављен у приповијести као контраст оном „властелина", дише правом и искреном љубави за свој град те је доста добро оцртан. Мариновић „пучанин" јунаштвом је својим истјерао из града Францеза и поновно развио стијег републике, а властела већином осташе мртви капитали, људи без енержије, без увиђавности, те не знали уз којега би се господара радије закрилили ; заносили се једни за Инглезом, други за Францезом. Овдје је могао писац жешће приказати овакове епигоне, али га је можда разумљива пијетета од тога одвратила на штету књиге. И док се неки од њих међусобно прогоне, не ће ни своју властиту војску да пусте у град, а међутим је са Орланда скинут стијег дубровачке слободе по аустријским војницима. Овим завршује писац своје приповиједање у XIX. поглављу, које је доста сликовито приказано. Уза већ показане недостатке књига се ипак чита са занимањем, па ћеш наћи у њену XIV. поглављу вјеран опис дубровачке Ријеке, који не заостаје много за оним Водопићевим грушке луке. Веома пластично приказао је сав чар тога лијепога краја од природе урешена. Овај опис и онај монолог мору најљепши су дијелови цијеле књиге. Не фалиу књизи ни здравог хумора, који неприсиљено излази у VII. и IX. поглавју, док у XV. најаче избија. Књига је написана чистим језиком и доста углађеним стилом а у овој књизи ријешио се је и оног непотребног опонашања дубровачког дијалекта. На сврси књиге наћи ћеш кратак епилог те свршава с познатим у Дубровнику ориђиналом Каролином, сином Марка Мариновића, којему је на глави капа ислуженог аустријског чиновника. Кан да је писац овим хтио испоредити негдашњи Дубровник с Марком Мариновићем а посљедице кобне судбине Дубровника саркастично с његовим сином Каролином.