SRĐ

ОЦЈЕНЕ И ПРИКАЗИ. — OCJENE I PRIKAZI.

543

ал пун ефекта уводи те у недавно слободнн град а сада само пантеон славних успомена. Главна су два лица овог кратког драмата: Влахо Кабога и Марко Мариновић, два контрасна типа, од којих је један представник дубровачке „властеле" а други „пучана" те их већ у првом поглављу сусрећемо. Та два лица давају нам приличну слику ондашњих „госпара". Властела бијаху већ дегенерисана у најсветијим домовинским идеалима. Нестаде оног традиционалног заноса за слободом, оног самопријегора, којим су се мудра и родољубна властела пријашњих вијекова знала одушевити до самозатаје властитог бића. А сад потомак те властеле, Влахо Кабога, гледа, истина, да ускриси стару властеоску владу, али само, да задовољи својој амбицији ; за то га и видимо, гдје га оставља свако настојање, чим је именован од Инглеза намјесником Конавала и Цавтата. Такове је властеле било тада неколико у Дубровнику ; па по том лако је схватити све оне хвалоспјеве различитим окупационим властима те потјечу из тог доба. Нестало је било осебујног дубровачког значаја и Дубвовник морао је пасти. Дозрео бијаше за ропство. Цијеним по том, да писац није био баш сретне руке у бирању предмета својој приповијести. Полазећ с тога гледишта, личност Влаха Кабоге, као представника властеле, имала је бити јасније оцртана. Писац је имао потпуно открити голотињу човјека, којему „ускрсење слободе" има служити властитом самољубљу и частохлепљу. Препоручили бисмо иначе заслужном и даровитом писцу, да у даљним својим приповијестима припази више на психолошку страну својих лица. Не причиња ли се смијешним, правом карикатуром, онај иначе у другом поглављу красни монолог мору у устима једног Влаха Кабоге? Тако једноставан а узвишен монолог заслужује особиту пажњу читатеља. Сјећа море на негдашњу славу слободног града и оно кан да плаче за изгубљеном срећом : „. ... али не ! .. . Стани ! . ... Доста је плача, запјевај дивљи бојни крик, запјевај пјесму слободе, пјесму уздигнућа!" Не би ли овај красни говор љепше био пристао у устима Мариновићевим него Кабогиним? Рекли смо, да многа властела не бијаху више ни слика ни прилика негдашњих славних својих пређа. Искрену домо-