SRĐ

ИСТОРИЈА ЈЕДНЕ КОМУНЕ. (Из успомена старога ђака). И. Н. Потапенко. I. Вештина првога кројача, или тајанствени гајтани. Са Феђом Будкевичем био сам одавна пријатељ, тешко је чак рећи од када. Обојица смо се родили у истоме месту, те мора да смо се упознали још у доба из којега не остају јасна сећања, за тим смо били заједно у школи, и напосљетку смо се нашли у једној истој скамији — у университету. Мене је он звао Сатом, а ја њега Веђом, и дошавши у велику, непознату варош, ми смо се природно држали један другога, инстинктивно осећајући, да нам је заједнички лакше борити се за опстанак. . . А и ваљало нам је издржати не лаку борбу. Моји већ давно беху оставили овај свет, и ја сам у школи већ уживао државну помоћ за особито успешно напредовање, али пошавши самосталним путем живота, нађох се наједанпут без игде икакве потпоре. Да не би вазда причао, рећи ћу, да сам у университетску варош дошао са четири рубље у џепу, и да је цела моја будућност за онај мах налазила израза у та четири прљава жута листића хартије. Отац Феђе Будкевича беше жив, али му се некако баш у то време десила нека недаћа, о којој нисам могао дознати ништа поуздано. Он је био нешто у економском одсеку болнице у месту нашега рођења, па су му, биће, рачуни били неисправни. Али је Феђа о томе ћутао као заливен. Мора да га је било стид. Он од куће није ништа добивао, и био је, као и ја остављен самом себи. Тако ти се ми уселимо у малену собицу, у