SRĐ

32

СОКРАТ

497

М е л е т. Запитао сам сама себе. Али ако ти говориш право као што богови хоће, зашто онда уводиш у град неког туђинског демона? С о к р а т. Нико у Атини не зове туђим оно што је њему нај ближе. JI и к о н. Је ли блиско исто тако и држави као и нама? С о к р а т. Ту је прва моја сумња: да ли сваки човек има нешто блиско. Ј1 и к о н. У томе се састоји баш тужба коју подносимо против тебе. С о к р а т. Сумњам, да ли сте је добро проучили и да ли се ко од вас осећа светијим од оптуженога, пошто сте је проучили. Л и к о н. Свакако мање крив, јер нико од нас није доспео до мисли да поново створи у себи Прометејев мит. С о к р а т. Мислиш ли да сам ја хтео позвати знање с неба на земљу? Л и к о н. Најпре то. С о к р а т. Мислиш ли, да сам хтео снети на језику искру коју је титан снео у шупљој палици ? Л и к о н. И то. С о к р а т. Ти немаш таких мрља: ти си чист, Ликоне. Ликон. Не тужим ја тебе због тога, него с тога што си наумио да испуниш титаново пророштво: пад трећег тиранина. С о к р а т. Хоћеш да речеш Јупитера? М е л е т. Ти га баш именова. С O K р а Т. Ах Јупитеру ! . . . . (клања се најпре кипу, пак посматрајући благим осмејком два тужиоца, удаљи се). Л и к о н. Иде ли Архонту? М е л е т. Чини ми се, да је окренуо пут олтара .... С о к р а т. (Окрене лагано, приће олтару, попне се на степеницу и додирне десницом олтар гледајући Божанство у лице). М е ле т. (Испод гласа Ликону). Стој: чућемо мудрачеву молитву. Л и к о н. (Исто тако). Не ће се он молити: он посматра Божанство у лице да га испита, а не да му се помоли. (Док се пламен гаси, Сократ се удаљује од олтара а Мелет му прилази). М е л е т. Ваља да ти је Божанство дало неки знак. Шта си му казао? С о к р а т. Је Ли истина, ослободиоче, да си судбину мудраца стегао у песницу гомиле?