SRĐ

586

СРЂ, — SRĐ.

Сократ. Јесам ли те ја икад одвраћао од молитава и жртава? Ксантипа. Пред твојим очима жртвеник се није више димио. Сократ. Требало је да га опет распалиш пламеном душе твоје. Ксантипа. Ти си ми га угасио. Нисам ни ја била буди праведан једном и према мени, ти, који друге учиш врлини — нисам ни ја била, велим, у мојим лепшим данима исто тако примамљива као Мирто, кад оно Перикле, беседећи у агори, задржа изненада поглед на мене, и ја се стресох? А народ се онда окрете мени и прогунђа: Испрошена је за Сократа. И ја ти се дадох недирнута. А сада кад би те богови упитали . . . шта си учинио од оне жене? твоја би филозофија нашла да је најбоље о томе ћутати. С о к р а т. (Ухвати је за руку). И ћутећи доказао бих да сам од те жене начинио мајку наших синова, пример другим мајкама а кадгод и меру стрплења за мужа. Ксантипа. (Трже се као ножем убодена). — Ах то је оно што ми се толико пребацује и што ме тера да плачем. Пре него си постао обожаваоцем Аспазије, звао си ме десетом Каменом ; а сада оно што сам постала, постала сам услед тебе, ја, која сам нашу кућу сматрала краљевском кућом и без једне коринтске важе и без једне Сиционске чохе, док ти ниси био тако далеко од нас као кад си био међу нама, и укућани те довикиваху „Пријатељу, оче, Сократе, треба набавити ово за богове, оно за нас, треба се постарати за порез" .... Ал' коме? Сократ броји капље које је Јунона просула дуж млечног пута! Баш тако као сад, ено га . . . гледа ме а не види се, као да ја не говорим. Јаох! Јаох! Лампрокло. Мајко, он ти даде своје име. Ксантипа. Ја њему срце. Лампрокло. Ми га волимо онаког, какав је, може бити баш зато што не зна да буде друкчији. Ификрат. Таквог смо га познали. Ксантипа. И ја нисам рада да је друкчији, али хтела би да буде мало и мој, толико да осетим да сам његова. Лампрокло. Немој да те чују, мајко, ни Глаукови робови. Кад ја браним неку праведну ствар, осећам да ми је он