SRĐ

ANTOINE ANDREA - MAJČIN LJUBIMAC

1065

Grramžljivo gledaše on na sanduče, koje je, ma kako malo bilo, skrivalo u sebi veliku nadu. Međutim Dora stupi tiho u sobu, u kojoj spavaše majka. Starica se prene : „ Jesi li ti, sine, čedo moje ?" Ona ležaše otvorenih očiju, uznemirena rđavim snovima. „Majčice, spavaj mirno !" šaptaše Dora. „Оп je već došao". „Је li dobio službu?" „Ја . .. ne znam. Bio je umoran. Sutra će nam sve pričati." Utješena sklopi sirota starica oči, da produži spavanje i sanjanje o svom Ijubimcu. Djevojčina je ruka drhtala, kad je uzela ključ i nečujno se vratila u kuhinju. Dočekao je hladan vazduh ; njeno srce silno zakuca, njen pogled pun očekivanja pade na kuhinjski prozor iza koga stajaše mrak i rijeka ; ne — bijaše zatvoren. Hladan je uzduh dolazio s vrata, koja bijahu širom otvorena. U kuhinji ne bijaše nikoga: njen je brat otišao i bez njene pomoći. Ona stajaše i osluškivaše. Na dnu zacvrča jedna stepenica, inače se više ništa nije moglo čuti ni razabrati u dubokoj noći. Dora zatvori vrata — i onda, kraj blijedoga gasnog osvjetljenja, duboko odahne, i zračak nade osvjetli joj zamorenu dušu : on je dakle otišao i bez novaca. Jedan plemeniti osjećaj nagnao ga je da to učini. Ne, sve badava, svaka nada na popravak bila je iskključena. Eno na stolu je sanduče, morao ga je bez ključa otvoriti; otvorila ga je već izvježbana ruka. Sanduče je bilo prazno, nije u njemu ostavio ni jednog bakrenog novčića. „Kukavico! Strašljivčo!" — šaptaše djevojče. Pa i pored njene srdžbe i bola, pojavi se u njoj osjećaj neke velike tegobe : hvala Bogu, sad se bar skoro ne će vratititi; znao je da niu ona više ništa nema da da. Ona zamandali vrata, zavrne gas i u mraku pođe spavati. * •* •* Preko zime je mati je poboljcvala, pa je nekoliko nedjelja ležala. Dora nije mogla mater ostaviti samu, te je kod kuće