SRĐ

Сима Матавуљ t 20. 2. 1908. Мићун М. Павићевић — Цетиње. Из градине врсног цв'јећа Усуд дрско руже кида,.... У данима прамаљећа Српска вила плаче, рида... На Парнасу зв'језде јасне Изумиру сваког дана; Наша срећа нагло гасне, Већ немамо великана. Изненада гласи кобни Сав Српски Род уцв'јелише: Чујем смрти одјек злобни: „Матавуља нема више" ! . . . ooo l«» « »I OOO U b о r b i. М. Dimitrijević — Mostar. I ja se spremam na vrletan put S talogom^ bola što leži na đuši, I ved mi Zivot sok životni suši I grubo tišti jedan udes krut. Treba mi biti snažan kao div Pa da se mognem sili oduprijetl Ne znam treba li živjet ili mrijet, Stradam li nevin, il' sam, možda, kriv? 0 teško onom ko nesreću svoju Nosi u duši, ko je za to rođen Da strada od svog rođenoga srea! 1 meni teško !.. Ali ću napregnut Snagu, i ostat pobjednik u boju, Premda mi duša u čemeru grca.