SRĐ

54

СРЂ — SRĐ.

Зубља зраке своје кад разлије, Да прелетим у миртове луге. Да се тамо у валима купа, Занешења дух да прозре тајне Од извора, гдје богиње скупа Ловорове вјенце плету бајне. Гдје свјештеник пали вјечну зубљу, И обзорје са њом дочекива, А серафим уз небеску трубљу Химне поје и кроз лазур плива. Као јелен на водама гора Источник ћу од мудрости пити, Дигнут пићем, као моћни ора' Васионом заносно се вити. Небо ће ми бити лист хартије У оквиру седмобојне дуге, Дух ће крилат свуда да се вије Изнад свијета ко' анђео туге. Ко' Јеремиј' тужни с развалина Уз лиру ћу плачне вити збуке, Злобни свијет к мени пут висина Напериће стријеле и луке . . . Тад стењање мог рањеног духа Срца њина не ће да растужи, Рука св'јета пакосна и глуха Чело ће ми трњем да окружи . . . Гдје се капи од отрови крију, „Пехар славе" мени ће да нуди, Уста ће га до дна да испију, Разнијеће ватрене ми груди . . .

О божице, чудотворном руком Вјечну искру запали у груди ! Златна арфа да умилним звуком Успаване духове пробуди.