SRĐ

КЊИЖЕВНЕ УСПОМЕНЕ (Мемоари) И. С. Тургењев С руског превео Н. Стајић Београд.

Жуковски, Крилов, Љермонтов, Сагоскин. У првој од ових скица сјетио сам се свога сретања са Пушкином, сада хоћу да посветим неколико ријечи осталим умрлим литерарним славама, које сам сретао. Почињем са Жуковским. Он је од двадесет година живио на свом добру у Вјеловском округу и каткад посјећивао моју мајку, која је тада била још дјевојка на њеном Мјесницком добру. Још се задржала традиција у нас да је он при једној домаћој представи играо улогу маћионичара и још се сјећам да сам видио код нас код куће у соби за старине његову капу са златним звијездама. Од тада је протекло много година и сјећање на случајно и привремено познанство са сеоском госпођицом сигурно му се давно изгубило из памети. Оне године када смо се ми преселили у Петроград — мени је тада било шеснаест година - хтједе моја мати да га опомене на њу. Она му навезе за његов имендан лијепо кадивено јастуче и посла ме с њим у зимску палату. Ја сам требао да кажем своје име, кажем чији сам и да поклон предам. Када сам ушао у огромну мени тада непознату зграду, лутајући по дугим засвоћеним ходницима, пењући се уз камене степенице, пролазећи поред скоро исто тако камене страже, најзад доћох до одаја Жуковског и опазивши, шест стопа високог црвеног лакеја украшеног сребрним шарама, обузе ме неописан страх н бојазан. Када ме црвени лакеј уведе у кабинет и када ме са писаћег стола погледа замишљено, пријатно, нешто зачуђено лице пјесниково, савлада ме страх толико, да ми се језик залијепи за непце и у пркос свим напорима не могох прословити ни ријечи, стојећи као чврсто везан на прагу и несрећно јастуче, на коме је као што се сјећам, била навезана нека дјевојка у средњевјековном одијелу са папагајем на рамену, предадох са обје руке као — крштено дијете. Моја неприлика побуди у добродушног