SRĐ

П Ј Е С М Е

93

Божанско уздисање и вјера, љубав, нада Нек пламен умирући оживе лампе свете, Из круга вјечне славе, гдје свети покој влада Да химне с харфе моје к божанству моме лете. Божанског пића капи окуси, усно жедна, Жеравом освећена и божје руке миром, Да дигну крила духа, гдје свера недогледна, Сводове да лазурне потресам звучном лиром.

С р п ст во. МиНун М. Павићевић — Цетиње. K'o два брата завађена, Што не могу да се сложе ; Ил' к'о човјек зб и жена, Свакодневно што се гложе. Тако моје Српство тужно Међусобну борбу води; И у море мржње, кужно, Засл јепљено гази, броди . . . А неко се дрско цери, Свјестан, што то њему значи ; И лукавим оком мјери : Да сав српски Род потлачи . . .

Кад смрт дође... Мићун М. Павићевић - Цетиње. Кад на врата смрт закуца, Дрско рече; „Ево мени !" И к'о човјек дивљег срца На ме тргне мач огњени : Ја ћу мушки, без јецања Раздрљити вреле груди ; И рећ' смјело, без кајања : „Теби моје срце жуди ..."