Srpska književnost u XVIII veku

78 ЈОВАН СКЕРЛИЋ

штеник у својој аутобиографији, причајући сву тиранију коју је „плави клир“ подносио од уцрнога клира“, редко је који свјашченик при оваковим визитацијама без наказанија остао.“ И; „докле су калуђери силни и знатни били, народ и свјашченство безпрепјатствено цедити могли, јадносвјашченство ни честите капе ни одела пмати није могло.“ Грађанске власти, Официри, па и сами подоФицири, поступају са свештеницима као да нису никаквога духовнога чина. „Јадан свјашченик, прича, Петар Руњанин, без науке, удручен потчиненијем, уклањао се, бегао и сакривао се колико је више сакривати се могао, јер сватко га је гавио и нападао тко је хтео.“ ')

Духовна спрема и писменост тога свештенства. била је ништавна. Из извештаја Максима Ратковића, егзарха, београдскога митрополита, о црквама и манастирима у Србији у 1783 години, види се како је било ниско образовање нижега свештенства. Оцењујући стручну спрему и способност попова, егзарх сваки час узвикује: „Од слепих попов овакав сијасет по људима произрасл... Жали Бог оно свјашченство что је на њем... Његовим читањем не толико славит се колико љутит се Бог... Из сего видит се какови сут учитељи људеј божијих,“ и тако даље.) У сличним инспекцијама, налазе се често овакве оцене митрополитских изасланика о спреми свештеничкој : „читајат књиги полако и пипаво«“, „читати књиги может, али лениво«, »сему подобајет учити се свјачески, почто јеговим

') Српски живот на крају Х УЛ века. Одломак из аутобиографије Петра Руњанина. Српски Књижевни Гласник, 1908. књ. ХХ, стр. 913, 918.

2) Извештај Максима Ратковића, ексаргта београдског митропо-

лита, 1798. Преписао и приредио Гаврило Витковић. Гласник Српског Ученог Друштва, 1884, књ. 56, стр. 120. –