Srpska književnost u XVIII veku

СРПСКА ЕЊИЖЕВНОСТ У ХУПГ ВЕКУ 71

нела, кошуље са јачицима, два пара бијелих рукавица; зимње и летње, двоје марама, један пристојан штап, и по један чешаљ за браду и за косу да сваки мора у џепу носити.“ Поред тога забрањује им да иду по вашарима и тамо врше „безчине и пијанство«“, да се не смеју дружити са разбојницима и примати их у своје куће.) Свештеници се налазе у потчињеном положају, и према епископима који их могу слободно хапсити, окивати, бацати у затвор, рашчињавати по својој вољи, и према калуђерима који их сматрају као нижи духовни ред, и према државним властима који са њима поступају нешто мало боље но са обичним сељацима. Владике себе сматрају као господаре свештенства, и сабори и државна власт морали су чинити честе кораке да учине крај тој владичанској тиранији. Свештенство, уплави клир“, стоји у пуној зависности од калуђерства, упрнога клира“, код којега се учи и спрема за свој позиви које врши над њиме сталну контролу. Свештеници морају да плаћају неку врсту порезе манастирима, сваки од њих обавезан је да упише једну парусију од 75 Форината за манастир. Када калуђери просе по селима за манастир, парох га у тој прошњи мора пратити и наваљивати на своје парохијане да што више даду; ако калуђер не би довољно напросио, кривица је падала на свештеника. Егзарси и викари су из реда калуђерскога, они чине каноничке визитације и контролишу рад свештенства. Ако их парохов рад не задовољи, они га батинају и везана терају у Карловце у затвор. „Редко је, вели Петар Руњанин, и сам све-

. 2) Манојло Грбић: Карловачко владичанство, књ. 1, стр. 48.