Srpska književnost u XVIII veku

80 ЈОВАН СКЕРЛИЋ

сриче, а кад једну или две речи напише, папир окреће да види иде ли му писање право и проч. Само три или четири версте док напише цели сат потроши,“ ') ;

И такво бедно и назадно свештенство не само да се не стара да се само унапреди, но омета и друге да се подигну, спречава сваки духовни напредак и боље спремане за позив у својим редовима. Један католички писац из тога, доба, иначе, по изузетку, добро расположен према Србима, пише: » Одрастао у крилу незнања, савладан животињским нагонима као прост човек, веран до гроба својим мњењима и предрасудама, које се у њега пресађују с колена на колено, држи грчки свештеник да има сва својства која се траже за једног свештеника кад зна читати, писати и обичне црквене песме појати.«“) То свештенство, само зато што је и само некултурно и незналачко, мрзи на културу и школу. Школе у Карловцима Максима Суворова и Емануила Козачинскога имале су за главне противнике нешколоване и необразоване свештенике и калуђере, који су, како вели Јован Рајић, показивали „завист и ненавист спрам науке научних“, и тврдили да је довољно да деца знају правилно читати и писати. 1747 будимско свештенство скочило је на меснога учитеља Доситија Новаковића, васпитаника кијевске духовне академије, зато што раздужује литургију и што као укалвинисте«“ држи проповеди у цркви. То

1) Српски живот на крају ХУШЛ века. Српски Књижевни Гласник. КЊ. ХХ, стр. 918.

2) Извод из проматрања данашњега стања трватске војне крајине, са целистодним предлогом како би сеисто поправити могло, од Ксавера Рајића, тајника Господина Грофа од Ламберг, царског министра у Напољу, 1 марта 1781. Превео Васа Николајевић. Српски Сион, 1904, стр. 720.