Srpska književnost u XVIII veku

СРПСКА КЊИЖЕВНОСТ У ХУПГ ВЕКУ 83

По себи се разуме, да толико већи број свештеника, но што је данас, на далеко мање и сиромашније становништво, није могао имати великих прихода, или је морао отимати да би могао живети. Било је парохија које нису више доносиле од 100 Форината годишњега прихода, и било је попова који су морали радити земљу или макоји занат да би себе и своје хлебом исхранили. И хтели не хтели, са малим бројем парохијана, морајући плаћати и калуђерима, и епископима, и митрополитима, у традицијама балканскога свештенства, они су отимали од народа.

И то просто, грубо, многобројно и грабљиво свештенство изазивало је стално незадовољство у народу, тим пре што су за духовне кривице, богохулење, недолажење у цркву, недржање поста, неисповедање пи непричешћивање, за ванбрачно живљење и грешке против јавнога морала, попови имали право да казне апсом и бојем, стављањем језика у процеп и ударањем кривца на срамни стуб. Два архијереја, Мојсеј Петровић око 1725, и Павле Ненадовић око 1750, покушавали су, без трајна успеха, да дотерају у ред ниже свештенство, које је непрестано имало за узор грчко свештенство на, Балкану и којем њихове црквене старешине никакав бољи пример нису давале. Сабор од 1726 у Београду тражио је да се изради ценовник чинодјејстава, тако да свештеници не могу наплаћивати колико им се хоће, ито је изазвало силно незадовољство у свештеничком реду. Исто тако, Сабор тражи да попови не могу кварити тестаменте појединаца у којима није њима довољно завештано. На Сабору од 1735 године у Карловцима, световни посланици најоштрије нападају свеште-

6%