Srpska književnost u XVIII veku

86 ЈОВАН СКЕРЛИЋ

молитви, у одрицању свега што је светско и земаљско, тежили да се што више приближе Богу и да на земљи страдају телесно као што је његов син страдао. Калуђери су веома далеко не само од анахорета. и пустиножитеља из старе Тебаиде но иод врло обичних калуђера просечне моралности и побожности. Као и у осталим православним манастирима на Балкану, и у Фрушкогорским манастирима жртвовало се царство небеско за царство земаљско, и у велико је био настао грешан људски живот.

У богате Фрушкогорске манастире слегло се калуђерство са свију страна. Има их не само из Срема, Баната и Бачке, но и из Лике, из Босне, из Србије и Турске, не само Срба из свију крајева, но и Румуна, Грка, Бугара, и „Москаља,“ Има их много, и у доба визитације, 1753, било их је 201 на броју, два пута више но данас. Све што хоће лако и угодно да живи, све што је хтело да избегне војну службу, готово обавезну по Србе граничаре и опасну у оно доба сталних ратова, све је то хрлило у калуђерски рај, у Фрушку Гору. И тако је у то доба у Фрушкогорским манастирима, било јеромонаха од непуних 16 година, а монаха од 13, 12 па и 11 година !

Некадашњега „општежитија« нема више, и нико живи не држи се више начела: „нитко в манастирје да речет: моје и твоје, сије бо слово моје и твоје прокљато јест.“ Настало је у велико доба осопштине, личне својине свакога калуђера по наособ. Дарови побожних хришћана, чак и свеће, тамњан, и зејтин, развлаче се и продају за готов новац. Сваки калуђер има своје имање, своје јестиво, своје пиће, своју послугу; сваки живи за