Srpska književnost u XVIII veku

СРПСКА КЊИЖЕВНОСТ У ХУПТ ВЕКУ 87

себе, п једе и пије у својој ћелији. Њихово богатство су: по десетине мотика винограда, стотино дрвета шљива, каце са вином и чаброви са ракијом, а има калуђера и са карупама и коњима. Готов новац дају под скуп интерес, који парницама истерују од дужника. Од своје имаовине дају колико хоће својој ближој и даљој родбини. Шта, више, оно што су зарадили у манастиру могли су и завештавати појединцима, са једном једином оградом да наследник мора бити калуђер.

Калуђери се не носе како приличи њиховоме чину и позиву. Једни се запуштају као да су дошли из „дивљег вилајета“, како би рекао Доситеј, тако да. је митрополит морао наређивати да сви калуђери „ципеле и штрумфФле да имут.“ Али велики део калуђера кити се и кинђури: „что не приличествујет монахом то они носе.“ Игумани носе свилом постављену ћурдију од »цајгов окупих и чохе многоцјене“, доламе од црне далматинке, појасе од кадифе са сребрним копчама, капа или калпак од свиле и кадифе, штап сребром окован. Митрополит Вићентије Јовановић забрањивао је калуђерима да по оделу „никакових иних шаров и видов имут.“ Митрополит Павле Ненадовић наређује да калуђерско одело буде само »од чохеи сукна цене четири маријаша, а игуману само од пет марјаша.“ Исто тако забрањује се »„что би братија, како јеромонаси, дјакони и монаси својих коса не стригли или браду подбријавали“, и да не употребљавају „мастиј и украшениј.“

„Чрево неситое«“, „чревоугодије“, облапорност калуђерска на, гласу је. Место сваких других речи, ево два стварна податка, забележена. у манастирским рачунима. На једној пантагруелској