Srpska književnost u XVIII veku

СРПСКА КЊИЖЕВНОСТ У ХУПТ ВЕКУ 89

Сукоби међу братијом, често са оружјем у руци, батинања, „жестокаја ударенија“, нису ретка појава. Има калуђера који су „како пустахијски јатаци обвињени.“ „Конфузиојанаша и метежника«“ има сваки манастир више него што би требало. 1764 године, „под жестокоје наказеније“ забрањује се при трпези „кавгу и бој и безчинија разговори воздвизати“, као и свака »бијенија, оквернословија, коштунство, поношенија, подсмејенија, уничженија, укоренија, осужденија и роптанија.“ Жене улазе у манастир, као праље, шваље, прњаворке, ближе и даље рођаке: управе жене, као што их је Бог створио, а мајке родиле“, како вели Доситеј Обрадовић. И ти и такви калуђери, који никаквом унутрашњом и моралном везом нису били везани за манастир, не само да су лако остављали свој чин, носу каткада мењали и веру, исто онако лако као стару мантију. И у манастирским протоколима нису ретки помени како је тај и тај грешни брат „у манастир Францискански убежао«. Ван манастира калуђери воле да скитају и „бездјелствују“. 1754, митрополит забрањује да се ниједан калуђер не сме мицати за две миље ван манастира, и ко се нађе без путнога листа да се окован дотера у Карловце. Прошња је била једна од најглавнијих Функција калуђерства, за калуђере она је значила слободу, и они су једва чекали да мрдну из манастира, и тамо, како вели један митрополитов циркулар из 1767 године, „ради бевчинаго, безстиднаго, сквернаго и блазнодјетелнаго... обхожденија“ одбијају ктиторе од манастира. И пошто је навео низ »„бездјелијах и бевстидсвијах“ које калуђери у прошњи чине ио којима „срамно јест и глаголати и стидисја перо изображавати,“