Srpska književnost u XVIII veku

94 ЈОВАН СКЕРЛИЋ

чити да се мислило на систематски рад на подизању народних школа. Године 1703 наређено јеу потиској и поморишкој крајини да се одвоји и: ослободи од свакога намета један део земље за учитеља, који мора бити вичан немачком језику. 1709 године, царска влада послала је међу Србе барона Александра Каланека, једнога од најревноснијих пропагатора Уније међу Србима, да са седиштем у Осеку, као „ргаећесвиз еђ шаех гегтиз“, установљава српске школе. 1793 он је новом наредбом утврђен у томе звању.

Међутим, српске школе су се поступно јављале,и то у већини случајева старањем црквених општина и извесно по типу грчких школа на Балкану, хопа б0:олефа, које су биле поред цркава и манастира, и где је настава била чисто обредна и теолошка.“) 1695 била је српска школа у Баји, 1696 у Бођану, 1697 у Сенти, 1703 у сремској Каменици, Ади, Фелдварцу, Мартоношу, Мохачу, Ст. Бечеју, От. Кањижи, Ст. Паланци, Петрову Селу, Сентомашу, Тителу, Новом Саду (Петроварадинском Шанцу). 1710 била је српска школа у Суботици, 1713 у Сремским Карловцима, 1716 у Осеку, са два учитеља, 1717 у Сомбору, 1720 у Земуну, 17283 у Ст. СОивцу, 1730 у Ст. Пазови и Турији, 1738 у Вуковару, 1785 у Иригу, 1737 у Брестовцу, 1738 у Ст. Стапару, и тако су се непрестано дизале, кроза цео век, у свима већим местима где су Срби живели. Где, пак, није било српских школа, родитељи су слали своју децу у протестантске школе, где није било опасности од прозелитивма, као у католичким школама.

1) Радослав М. Грујић: Српске школе (од 1718—1789 г.) Прилог културној историји српског народа. Београд, 1908, стр. 8.