Srpska književnost u XVIII veku

СРПСКА КЊИЖЕВНОСТ У ХУПТ ВЕКУ 95

Али то су били спорадични покушаји, без реда, без плана, без средстава, и, што је најгоре, без дугога века. Школу је обично оснивао какав релативно писменији свештеник, који је једнога или више младића спремао за свештенички чин, а поред тога учио основној писмености децу имућнијих родитеља, која су се спремала за трговину или официрски чин. У пуно од тих школа учитељи су били неспособни свештеници који нису могли да добију парохију, или ислужени подофицири и црквени певци, који су и сами једва нешто више знали од деце коју су учили.

Српске народне старешине и сви српски родољуби увиђали су сву недовољност таквих импровизованих и за невољу школа, и чинили су све кораке да дођу до законом дозвољених и по плану организованих сувремених школа, као што су их имали просвећени народи. 1707, на сабору у Крушедолу, одлучено је оснивање школа, по свима крајевима где су Срби живели, али из Беча није ни одговорено на ту молбу, коју је лично однео митрополит Исаија Ђаковић. Срби их Будима и Пеште, најкултурнији део српскога, становништва, пишу своме митрополиту 1712 године: »...видите како смо међу остали језици: а ни школе, ни ученија не имамо, него иноплеменике призивамо на мшомоћ на сваком месту...) 1718, митрополит Мојсеј Петровић моли Петра Великога, и за учитеље и за школске књиге, а 1724 упућује свештенству у Србији и Срему окружницу, наређујући да по црквама буде нарочити тас за прикупљање прилога за школе, да свештеници при

ју Ра 1) Гаврило Витковић: Споменици из будимског и иештатског арива, 36. 1, стр. 178.