Srpska književnost u XVIII veku

96 ЈОВАН СКЕРЛИЋ

писању тестамената наговарају имућне људе да остављају на школе, и да ниједно веће српско место не буде без народне школе. Умирући, стари · митрополит је у тестаменту заклињао Србе: „ВиАмте сами јако без ученија многими јазики порабошчени јесмо, по глаголаному: Мудри обладајут неискусними...« Један од закључака српскога Сабора од 1798 године био је: да сваки епископ у својој епархији има, „где је возможно“, подићи народну школу, а архиепископ да има основати »школу дијачку«“, где би се учило и српски и немачки.

На Сабору у Београду 1730 године било је много речи о школама. „Находимо, вели се у митрополитовом предлогу, да је добро поучавати се, како би душевна. дела и телесна исправљала се.“ По томе предлогу школе би се издржавале порезом разрезаним на цео народ, но све то после допуштења из Беча: „зашто бев допуштенија владајуштих не можемо ни једну крајцару на људе порезати.“ Исто тако предлагало се да се у Београду, поред зграде за митрополитску резиденцију, подигне зграда и за семинарију и друге школе. Као предлог Сабор је све то прихватио, али покушаји српских посланика у Бечу 1731 године нису имали никаква успеха.) Ратни Савет није хтео допустити да Срби ударе на се разрез ради издржања својих школа, а без поузданих и сталних материјалних средстава организација народне просвете била је немогућна. 1733 митрополит Вићентије Јовановић наредио је црквеним туторима да купе прилоге за школе, а свештеницима да наговарају људе који праве тестаменат да остав-

') Милутин Јакшић: О Вићентију Јовановићу, стр. 37—88.

«