Srpska književnost u XVIII veku

100 5 ЈОВАН СКЕРЛИЋ

1781 један католик, нису донеле никакве користи јер им је главно учење дечије, а нису мислили, да пошто се деци предавало на језику, који деца не разуму, шта више кога ни сами учитељи нису знали, те школе и с те стране нису донеле никакве користи. Овде долази још ита околност, да се родитељи грчко-несједињени одлучно противе, да децу своју шаљу у такове школе, у којима се предаје римокатоличка наука, јер их неки ревни учитељи, а понајвише незналице, против јасних одредаба. власти, гоне, да врше оне обреде који се противе њиховој вери.“ ')

Због тога незадовољства у српском народу и неуспеха новооснованих школа међу Србима, Илирска Дворска Депутација била је принуђена да 1776 изда нарочиту уредбу за српске школе: „устав илирическе депутације од 2 децембра за илирическе мале школе“. Уза сваку парохијску пркву морала је бити основна школа, у којој се учило читање, писање, веронаука, а по могућности и немачки језик. Учитеље бирају црквене општине, али само оне који имају сведоџбе, а попови могу постати учитељи само ако нема способних световњака. Свака покрајина имала је свога школског надзорника, који је у Бечу морао слушати нарочити педагошки курс под управом опата Фелбигера. Први српски надзорници били су: Теодор Јанковић Миријевски, за Банат, са седиштем у Темишвару; Стеван Вујановски, за Славонију и Хр-

1) Извод из проматрања данашњега стања трватске војне крајинв, са. целистодним предлозима како би се шесто поправити могло, од Ксавера Рајића, тајника господина графа од Ламберг, царског Министра у Напољу, 1 марта 1781. Превео Васа Николајевић. Српски Сион, 1904, стр. 720.