Srpska književnost u XVIII veku

102 ; ЈОВАН СКЕРЛИЋ

ХУШ века, готово сва већа места у Угарској у којима је био већи број Срба имала су своје основне школе, где се на српском језику код оспособљених учитеља учило основним знањима и ширила народна просвета.

Школски напредак није се ограничио само на, основне школе. Као и за основне школе тако су чињени покушаји, који су најзад успели, да Срби дођу до средњих и стручних школа. У држави у коју се Срби били доселили званичан језик био је латински и немачки, које је морао знати сваки који је са државом имао посла, и зато су школе у којима би се страни језици учили биле једна стварна народна потреба.

Још Арсеније 11, одмах по доласку у Угарску, кренуо је питање о оснивању неке врсте гимнавије за Орбе. То исто чини и Исаија Ђаковић, на Сабору од !706 године. Али оба покушаја немају никаква успеха. Прве више просветне установе српске јављају се за митрополитовања Мојсеја Петровића и Вићентија Јовановића. Мојсеј Петровић у својој молби Петру Великом тражио је два учитеља уда созиждем школи на језику латинском и славенском...«“ Сабор од 1726 ставио је у задатак митрополиту Мојсеју да у митрополији оснује једну „велику школу“, и још исте године оснива се у Београду школа за црквено певање, која се доцније пресељава у Карловце. Тада већ пада оснивање руске школе Максима Суворова, о чему ће у овој књизи бити нарочита говора. Изгледа, по извесним траговима, да је 1732 у Новом Саду, тада Петроварадинском Шанцу, бачки владика Висарион подигао „латино-славен-