Srpska književnost u XVIII veku

СРПСКА КЊИЖЕВНОСТ У ХУПТ ВЕКУ Је

ђаци лако и брзо заборављају све што су годинама учили.

Формална и механичка настава у тим школама, као што је било у целој Европи у Средњем Веку, била је чисто верска, или боље рећи црквена. (У Средњем Веку реч рзаЏетаћиз означавала је човека који је знао читати). У једном српском документу из ХУШ века вели се: „Школа јесте Фундамент црквене регуле и красоте, са школом и ученицима црква се краси“) У дисциплинарним правилима за учитеље и ученике српских школа, која је 1734 издао митрополит Вићентије Јовановић, у члану ! вели се, да је учитељу ире свега дужност учити децу „страха Божија благочинију, добронравију, тихости, кротости, смиреномудрију и вејакој добродетели Христианској«.“) Ђаци су морали ићи посведневно у цркву на јутрење, службу и вечерње, као на, све литургије и бденија. Основна школа се сматрала као почетна богословска, школа, и у њој се училе црквене књиге. У школи се читао и октоих, и минеј, и молбан, и еванђеље и апостол, предавало се појање, деца се васпитала у „страху господњем“, и изгледало је да је школи искључиви циљ да спрема будуће свештенике. Они који нису мислили да буду попови одиста нису имали што много да науче у тим школама, тако одвојеним од стварнога живота. Као изузетак има забележено да, се у пожаревачкој школи 1733 учило »„рехнунгу“ (рачуну). И зато су трговци радо давали своју децу у протестантске школе, много боље и сувременије уређене.

1) Гаврило Витковић, Споменици из будимског и пештанског арлива, 36. П, стр. 157—159,

#( Радослав М. Грујић: Српске школе (од 1718—1789 27. стр. 171.