Srpska književnost u XVIII veku

#22 ЈОВАН СКЕРЛИЋ

бодно имати.“ Исте такве молбе понављали су новосадски Сабор од 1789, карловачки од 1796 и београдски од 1780.

Од старијих српских архијереја нарочито Мој-_ сеј Петровић настојавао је да се дође до једне штампарије. 1791 године, у својој молби Петру "Великом, тражећи „духовнују помошч“, истицао је како Срби немају књиге ни типографије.') Крајем 1729 обраћао се и Дворском Ратном Савету у Бечу, тражећи да му се да допуст, да о своме трошку оснује штамларију ради штампања дрквених и школских књига. „Одавно се, вели он у тој молби, све потребне књиге за омладину и цркву доносе из Москве, али како се већ толико време из поменуте Москве ни једна књига више не пушта, у овом народу настала је така оскудица, да се ни омладина нема већ чиме поучавати.<“) На митрополитову представку, Сабор од 1780 у Београду доноси одлуку: „Јакоже коегождо художество неможет показати се без потребни јему орудија, тако ниже ученије без типографији можно јест бити, и от сего не малују нужду имјејем.“ Сабор је јасно видео дасу школе преко потребне народу »ради веће славе божје и спасенија душе«, али исто тако је разумео да се школе не могу замислити без типографија, која им је „као душа телу“.“) Као и све раније молбе за подизање српске штампарије, и ова је у Бечу одбачена. Дворски Ратни

5) Димитрије Руварац: Мојсије Петровић, митрополит београдски. Прилог историји српске цркве, Споменик Српске Краљевске Академије 1898, 34, стр. 121—122.

2) Ђорђе Рајковић: Грађа за историју штампарија у Срба. Летопив Матице Српске, 1874, књ. 147, стр. 194.

. 3) Гаврило Витковић: Споменици из будимског и пештанског аргива, 36. Џ, стр. 51—52.