Srpska književnost u XVIII veku

128 ЈОВАН СКЕРЛИЋ

није имао храбрости да се прими тога „преужасна, посла«") Срби су стално са крајњим неповерењем гледали на књиге штампане у Бечу. Будимски Срби жале се: у„књиги нам се наше од наших једноверних куповати забрањујет« и „сад на неоплакану нашу жалост и совјести наше смуштеније — ми морамо унијатске бечке књиге куповати, и како себе тако и дјети нашја сметеному и лицемерному закону мало по мало да приобучавамо«.“) Орби из Панчева, 1778 године, исто тако жале се темишварском владици: „намећу нам се и деци нашој од Немаца штампане вњиге, катихизис, псалтири и часописи, од чега се ми Заиста имамо худом напретку у нашој. вери надати«.“) То српско неповерење према. Курцбековој штампарији појачало се нарочито када је цар ЈосиФ П( решио, да се ћирилица може употребљавати само за црквене књиге и уџбенике за веронауку, а све остале књиге српске морају се штампати латиницом. Српски епископат се узбунио противу тога решења, у народу се јавило велико незадовољство; та је наредба тргнута, али страх је код Срба непрестано остајао.“

Курцбековом штампаријом Срби су били незадовољни и из других разлога. Курцбек је гледао Да од свега после извуче што више користи, и књиге је штампао на лошој хартији, са много грешака, и продавао их по скупу цену. Митропо-

1) Иста књига, стр. 83—84.

2) Гаврило Витковић: Нови податци за историју српски тпресељеника у Угарској. Гласник Српског Ученог Друштва, 1872, књ. 36, стр. 49.

8) Вељкд Миросављевић: Српске вероучевне књиге 9 Аустро-Угарској од 1690—1902 год. Богословски Гласник, 1904, књ. У, стр. 28.

%) Г. Мушицки: Судбина ћирилскилљ писмена 9 аустргискоц држави. Гласник Друштва Србске Оловесности, 1847, св. 1, стр. 186—199.