Srpska književnost u XVIII veku

СРПСКА ЕЊИЖЕВНОСТ У ХУПГ ВЕКУ 199

лит Вићентије Јовановић Видак 1778 године жалио се царици Марији Теревији на Курцбеков штампарски рад: слова не ваљају, хартија не ваља, све се погрешно и „сумњиво“ штампа; књига нема довољно, и што их има продају се по скупој цени. Митрополит тражи да се књиге које Курцбек није у стању штампати могу слободно доносити из Русије. Али, најбоље би било, закључивао је митрополит, да се штампарија донесе у средину српскога народа, и тада би књиге биле боље штампане, тачније и јевтиније. Али све незадовољство српскога народа и молбе српскога митрополита остали су без икаква успеха. Шта више, 1783 године, Курцбеку је продужена привилегија још за шест година.

Али у српском народу осећала се велика потреба за једном српском штампаријом, у српским рукама и у српским крајевима. Око 1790 године било је два безуспешна покушаја да се до такве штампарије дође. Један такав покушај био је Емануила Јанковића. Враћајући се 1789 године са наука из Немачке, заустави се ону Прагу,иту, као ортак, ступи у једну штампарску и књижарску радњу, са намером да изучи занат и да у домовини и сам отвори штампарију и књижару. Набавивши из Лајпцига штампарију, он се марта месеца 1790 врати у Нови Сад, и обрати се са молбом ва, оснивање једне српске штампарије. Конгрегација бачке жупаније, маја 1790 године, препоручи ту молбу Краљевском Угарском Савету. Још пре но што је упутио своју молбу, Јанковић се нарочитим писмом обратио Курцбеку, да се са њиме на леп начин споразуме. У место свакога, одговора, Курцбек упути жалбу Краљевској Угарско-Ердељској

СРПСКА КЊИЖЕВНОСТ У ХУПТ ВЕКУ 9