Srpska književnost u XVIII veku

130 ЈОВАН СКЕРЛИЋ

Канцеларији, у којој нападне Јанковића, и осумњичи цео његов рад. Јанковићу ништа није помогло што се новосадски магистрат за њега заузимао, и што је успео да лично цару у руке преда своју молбу. 20 новембра 1790 године стигла, је дефинитивна одлука Краљевског Угарског Савета: да се Курцбеку не може сметати у уживању његове по закону добивене привилегије, и да се Емануилу Јанковићу не допушта оснивање српске штампарије у Новом Саду.) Емануило Јанковић је умро 1792, али је штампарија _ остала · у његовој породици, 1793, његов син [0], Јован Јанковић понова, се обратио Краљевском Угарском Савету са молбом ва, штампарску доз дозволу, која му је дата 1796, са тиме да књиге може штампати само на српском језику“) (1795) године, Јован и рођак му Петар Јанковић, потписујући се као „новосадски штампари“, жалили су се митрополиту Стефану Стратимировићу, да штампарија Стефана Новаковића у Бечу не штампа довољно српских књига, и што их штампа да су сувише скупе.) Изгледа да је дозвола за штампање књига Јанковићима дата само начелно и Формално, јер у току целог ХУШ века њихова штампарија. није штампала ниједну српску књигу, и тек! 1831 године штампала је прву. своју књигу: Јевте Јовановића Краткое наставлешје, како се сваки отб восточне колере сачувати, и шта при првомљ почетку ове болести шредље пришествћа докторова радити има.

1) Ђорђе Рајковић: Манојло Јанковић. Биографско - књижевна слика. Летопис Матице Српске, 1881, књ, 196, стр. 5—8.

2) Мелхиор Ердујхељи: Историја Новог Сада. Нови Сад, 1894, стр. 411.

8) Митрополијсока Архива у Сремским Карловцима, 1795—1796, Р. 96,