Srpska književnost u XVIII veku

СРПСКА КЊИЖЕВНОСТ У ХУПТ ВЕКУ ВИ

Питање о одузимању привилегије Курцбеку и преношењу у српске руке покренуто је и на Темишварском Сабору од 1790 године. Међу осталим српским стварима, Сабор је молио да се подигне српска штампарија у средини самога народа, и да чист приход од ње иде црквено-школском Фонду. Новосадски књижар Дамјан Каулиција и још неколико родољуба понуде се да они изведу само оснивање једне такве штампарије и загарантују извесан сталан годишњи приход народном Фонду. Царски комесар изјави да у начелу нема ништа против, али да би таква штампарија морала бити под надзором Славонске Генерал-Команде. Краљевско- Угарска Канцеларија даде мишљење да штампарија из политичких разлога треба да остане и даље у Бечу, и тога мишљења, били су и Дворсви Ратни Савет и Илирска Дворска Канцеларија Ипак, цар Леополд П, својом одлуком донесеном у Флоренцији 93 априла. 1791, реши у корист Срба.

Цела ствар свршила се једном трансакцијом, делимичним српским успехом. Штампарија пређе у српске руке, али и на даље остаде у Бечу. 12 ебрухра 1798 године, Отефан Новаковић, бивши секретар митрополије у Карловцима, а тада српски придворни агент у Бечу, закључи са Јосиом Курцбеком уговор о куповини штампарије. Новаковић је за 95.000 Форината купио целу штампарију, са свим материјалом, стовариштем књига и са привилегијом која је имала да траје још четири године. Априла, 1793 године, Новаковић добије продужење привилегије још за петнаест година, са тим да за четири године прилаже 100 фФорината годишње народном фонду, пошто истеку четири године да даје 400 Форината годишње истоме

9"