Srpska književnost u XVIII veku

#32. ЈОВАН СКЕРЛИЋ

Фонду, а поред тога и школских књига за сиротну децу у вредности од !00 Форината на годину. Сем тога, у привилегију је ушло да Новаковић не сме бев допуштења Угарске Канцеларије ишта штампати што би критиковало постојеће политичке установе у земљи или рад земаљске владе, или што би могло бити повод ма каквој тужби. Књиге штампане у Новаковићевој штампарији могле су се слободно извовити, не плаћајући никакве извозне таксе. Забрањено је било увозити књиге из страних земаља, и ту се у првом реду мислило на Русију.

Објављујући својим сународницима и једноверцима своју „Славено-Сербску, Валахијску и восточни јазиков типографију“, Стефан Новаковић је овако говорио: „Вси народи, који су на кругу земном велики и славни хотјели бити, или своје име бевмертним учинити, старали су се паче свега у своме собственом језику и у науками напредовати, и изобрјести таква средства, каковим би језик свој знатнији пи науке обшчеполезније учинити могли. Између других средств, перво мјесто типографија или књигопечатаније от неколико вјеков у Европи по правди узима, зашто красним овим ивобрјетенијем уме человјеческаго најлакше, најболше и најхитрије Језик и Наука код Народа процвјетати, и он по вселени прославитсја може. Истину ову доказују сви европски народи, који имајући свој језик Науками очишћен, накићен и совершен, и, имајући своје книгопечатаније, верху просвјешченија и благополученија сваки дан болше приближавају се; а на против тога, ти народи, који се лишавају овакове помоћи, колико су натраг у евачему остали, и каквом премјеном јесу своје