Srpska književnost u XVIII veku

СРПСКА КЊИЖЕВНОСТ У ХУПТ ВЕКУ 143

.

сатеља, које ће довољно народом славјанскаго порекла, напаче Сербљам, ползу, славу и чест, а вочинитељу јешче и безсмертну памјат учинити,“

Од издавања листа Новаковић није имао користи. Славенно-Сербескља Вбдомости нису имале довољно успеха, много мање но што је издавалац са правом очекивао и што је један овакав покушај заслуживао. Како је српска публика равумевала један овакав лист, шта је од њега очекивала, и како га је прихватила, лепо се види из једног занимљивога дописа, из Осека, који је свакако писао Стефан Рајић, учитељ и списатељ.') Дописник пре свега констатује да су са листом сасвим задовољни само образовани људи, „она господа Серби, која даље, да тако рекнем, от носа виде.“ Друга „класа“ људи“, простија и необразованија публика, налази сто мана и замера за пуно ситних и безначајних ствари. Једни замерају ономе орлу на насловном листу: „начто нам онолики орао на новина, та ми знамо что су орлови, и видимо их коекуду доста“. Други примећују: »на что нам шпанске, енглеске и Француске ствари, зашто неима что оближе.“ Трећи супротно мисле: „что нам се пише за митрополита, епископе, свјашче нике и дијаконе, како умивеније ног держе, что ли магистри у школама с децама чине, како их приљежно уче, како се деца о науками паште, како и егзамене держе — какве су то новине, што свако види и зна.“ Други су незадовољни што је Формат мали, што лист излази на пола табака, што им слог није чист, и тако даље.

У ствари, главна незгода је била што је лист имао да рачуна са једном малобројном публиком,

у „Достопаматнос писмо, 1798, бр. 76.