Srpska književnost u XVIII veku

150 ЈОВАН СКЕРЛИЋ

Цара Петра Московита, Господина основита:

Од истока до запада, Свака му се душа нада...)

Везе између угарских Срба и Русије почињу нарочито бивати јаке од заузимљивога и интересима цркве и народа преданога митрополита Мојсеја Петровића. Русија, потиснута са обала Балтичког Мора, окреће своју пажњу на Балкан и прихвата молбе православних Срба. 1718 године, тајно, преко руског посланика у Бечу, српски митрополит обраћа. се молбом Петру Великом. Он износи цару у каквој беди и невољи налазе се „сербославенскија, нашеја земли“, како је „всеконечно убожество церквеј«, како су божје куће остале разорене и пусте и како је на све стране „служба божија престала“. Он моли Цара да му штедро помогне да у Београду може подићи Саборну Цркву, да му пошаље црквених књига, одежда, утвари, а исто тако средстава за подизање школа и учитеља „ради ученија дјетеј благочестивих.“ Све је то, вели митрополит, у интересу православља код невољних Срба. „Как ниње взјати под протекцију Цесарскаго Величества, немало нам стужајут римскије учитељи, спор творјашче и прелшајушче незлобивих и неучених словом о православној вјерје нашој и о исповеданији нашом, јако да проведут их посљедовати им ученију и чадом бити римскаго костела«“. На то писмо митрополит није добио никаква одговора.

Али он није био човек који се дао лако поколебати, и 1781 године, из Београда, он се, опет тајно и на своју личну одговорност, понова обраћа

Т) Какве су се песме певале пре сто година. Јавор, 1883, стр. 1483—1434.