Srpska književnost u XVIII veku

182 ЈОВАН СКЕРЛИЋ

је о том сукобу између консервативне јерархије и напредних националиста: „неки људи од народа стали су између г. 1781 и 1787 друкчије гледати на те новине, због којих је се прије десетак година народ српски у Вршцу и около Вршца, у Панчеву и около Панчева, у Вуковару и около Вуковара, у Будиму и около Будима, бунити стао, него што је на те новине народ гледао, да су се ти одлични људи стали лучити од народа и заузимати друго становиште него што је оно на коме је народ са својим владикама и митрополитима чврсто стајао“. Ти људи прихватили су идеје ЈосиФа Џ, и они су гутали све оно што је Доситеј писао против цркве и верских традиција.)

Други један црквени писац српски, Манојло Грбић“), у истоме смислу констатује тај исти важан појав у духовној историји српској онога времена: „Али се већ у деветом десетку осамнајестога вијека (1780 до 1790) опажа јако неугодна струја у црквено-народном животу код српске интелигенције или српски да речемо: код наших писменијих људи... Овом струјом запливаше од једном и наши ученији људи, који своје науке изучаваху у тадашњијем католичкијем и протестанскијем вишим школама. Не познавајући установа и смјере своје рођене народне цркве, ови људи почеше своју цркву сматрати као и Римску Цркву, која по језуитској науци не имадијаше пред очима славу Божију, него славу и превласт Рима и његова патријарха папе. Ови људи од једном заборавише,

1) Иларион Руварац: Шта је и с које се стране досле покушавало да се и код нас оснује семинарија за кандидате свештеничког реда. Нови Сад, 1887, стр. 1—8, 14.

2) Карловачко Владичанство, књ. 11, стр. 257—9259.