Srpska književnost u XVIII veku

184 ЈОВАН СКЕРЛИЋ

ператорф римскљи, коју је са немачког превео „на илирски славено-сербски језик“ и о свом трошку издао Константин Алекс. Филипидес од Гаја, каваљер ордена »„светаго и животворјашчаго Гроба, Јеросалимскаго“ и »их же Цесаро-кралевскаго Величества Аустријскаго Правителства Совјетник“. Цела ова књижица, са упоредним немачким и славено-српским текстом, јесте апологија Јосифа П, величање свију његових многобројних телесних, душевних и умних врлина. Његов велики дух, вели се ту, има „многоје изрјадство, силу и основателство“. Цар је „расудљиви, разумни, поспјешни, дерзновени, и зато страшен, љубим и почитаем«. Он није горд и неприступачан, он хоће да се обавести, поучи, чује и прими савет. Он не воли ласкање и лаж. Он не тражи забаве и уживања, не мари за „плотскаја сладострасија«. Он држи реч, поштује законе, воли народ. То је владар који иде за духом времена, чији су идеали: мир, правда и љубав народна. „Он јест виши от својих предков, и трудно будет једин од наследников јему раван“. 1788 године изишао је у Бечу на српском Оби законљ на преступленља и нљиова наказанла. То је обимно дело које није могло бити намењено практичној употреби, јер српски језик није био службени, јер је број Срба адвоката био мален, но је вероватније да је тај релативно хуман и напредан закон био преведен ради пропаганде јозетинизма међу Србима.

| Ради прослављања Јосифа П изишла је 1794 години у Бечу, а 1799 у другом падању у Будиму, књижица Кесара Јемфа молитвена книга, ус немецкаго језика на просто-сербски преведена“. Циљ ове апокрифне књижице казује се у предговору