Srpska književnost u XVIII veku

СРПСКА КЊИЖЕВНОСТ У ХУПЛ ВЕКУ 185

(„уравумленију“): „Из поступања човечески даду се такођер и мисли погодити. Тко дакле с Философскими очима Јосифова дјела проматрао јест, ласно себи с духом његовим познање учинити може; но више не потреба к тому него само за познати моћи, како овај похвални Цар време тихога расужденија и смиреног благословјенија, пред својим Творцем проводио јест“. „Ако баш ово и није прев. Јосифова молитвена књига, то барем јест истиноје изображеније његовог срдечног возвишенија и благовјенија к Богу. Следователно, може се ово делце без дерзости и сваке лаже Јосифова молитвена књига назвати“. У овом згодном облику изложене су све филовофске идеје онога времена које је требало ширити у што шире слојеве. На свакој страни су алузије не сувремене прилике. У јутарњој молитви, цар, поред осталога, моли Бога: „Просвети на последок разум моји епископа и свјашченика, да неби они мојему узакоњеному плану, који ко обшчему добру моји поданика и чести человјечества, служи, даље противстали, но да би, по дужности њиовој, много боље руку помоћи к тому подали и мени предузето дело у стање привести помогли“... У „Молитви и мисли пред уведенијем Толеранције“, цар моли Бога, оца свих људи, који је сав љубав и праштање, и који учи да се поштује свачије уверење и свачија вера, и који жели да га сваки слави по својој савести и по своме закону: „да равдеру се дакле от сад шкодљиви ланци неравенства у царству моме! Но да соједини сладка веза терпенија и братске љубави моје поданике на век. Ја знам да много препона преодељети морам, и то све највише од ониј истиј происходиће који се твоји свјашченици називају“...