Srpska književnost u XVIII veku

СРПСКА КЊИЖЕВНОСТ У ХУПГ ВЕКУ 187

ситеј Обрадовић.) За „апостоле“ Малт букварђ каже ово: „У том су се променили, што перви пешке хождаху, а садашњи на шест коња се возуб. Светогорци »пскупљују с наши добри новци заробљене христијане из турског варварства, да опет под тим именом у христијанском варварству просити могу“. Код речи земаљски има оваква рефлексија: „Проповедници све вичу, да ми само за земаљске радости прилепљујемо се. Њина је то кривица. Јер не умеду к небесним да нам бољи апетит направе“. Код речи зејтин: уКалуђери не једу јела, кроме са зејтином. Ја мислим најбоље би они учинили кад би се тамо преселили где зејтин расте“. „Калуђер. — Започиње са грчком речју |ДФАоб) добар. Но како смо до сад видли наши калуђери ову грчку реч не разумевају“. „»Милостиња. — Најсмешније јест, кад се за којег свеца милостиња иште. Та то барем знамо, да, свеци свашта на небу имају, и от нас ништа не потребују“. »'Чоја. — Из десет рифа црне чоје, цели калуђер изиђе«“. Сасвим у духу јозефинизма и рефорама Јосиф П, наш писац истиче мирско свештенство над калуђерством: „Мирски свештеници јесу прави наследници апостолски и достојни клир, којему душевно попеченије самому вручити требало би. Сами они нека у винограду кристианском послују, обаче најпре би требало незване посленике из њега истерати«“. И најзад, важно је сасвим јозефинистичко поштовање Лутера, које писац Малог Буквара отворено казује: „Кажу да је от Лутерове реформе много зла произишло. Ја то

,

у) Р. 5. Зећаба кв : Сезећљећле аез зетбазсћет Усти ишта, 5. 409.