Srpska književnost u XVIII veku

СРПСКА КЉИЖЕВНОСТ У ХУПГ ВЕКУ 191

дише, разве љубовију и отеческоју милостију поданим својим, ништа не жели нити иште, разве опште благополучије народа свога. Под сенију крила његова цвета ученије, правда и општа љубав триумФира и победнују пјесан поје, разум, словесности мудрост царствују. Нико се сад не боји да ће му ко закон дирати. Ником училишта и академије нису затворене. Зраци просвештенија ума и разума на све наше народе изобилно и богато изливају се,“ Исто тако карактеристична је песма у почетку знаменитога писма Љубезни Харалампије. Доситеј прославља, 1783, „време златно и весело“, када

Евангелска царује свобода Збацив јарам с човеческог рода.

Он велича Јосифа П, „сунце света и благодетеља“, чији је дух просветлила Минерва, и са којим на престолу Темида седи.

О век златни, о сладка времена, Кад је општа љубов ужежена ! И он се обраћа цару: 3 Светла круно, Јосифе велики, Простри милост твоју на род србски, Ти обрати лица поглед благи На дедова твоји народ драги, На Србију бедну и на Бовну, Који трпе работу несносну...

Тај култ. Јосифа П код Доситеја је сасвим појмљив и искрен. Он на престолу види владара који спроводи оне исте идеје у које је и сам дубоко уверен, и под чијом просвећеном и Филозофском владом „истина, је смела с умереностију ноиу исто време и с благородном свободом глас свој воздвигнути“ могла. Он без икакве резерве прима и благосиља све његове реформе. 1788, у Баснама он