Srpska književnost u XVIII veku

198 ЈОВАН СКЕРЛИЋ

требљавати само оне књиге које су синодским допуштењем биле штампане у Рувији, и чији је строги православни карактер самим тиме бпо гарантован. Таква је била политика двојице предузимљивих српских архијереја, Мојсеја: Петровића и Вићентија Јовановића, и код Срба је било опште уверење да је у интересу угроженог православља примити руско-словенски језик.

Сем тога главног и одлучујућег верскога, равлога да руско-словенски постане језик српске цркве и писмености био је и један други, прилично важан. Словени су тада врло мало знали своју прошлост, Филолошко знање било је слабо развијено, и опште уверење је било да је руско-словенски језик, језик којим се служило у руској цркви, старо-словенски језик, праотац свију словенских језика, оно што је латински за све романске језике. Тако се у опште мислило и тако се и код Срба држало у току целога ХУШ века. Јован Рајић, пишући 1795 митрополиту Стефану Стратимировићу о једној књизи чешкога слависта Дуриха „Дурића«“), вели: „И колико видим полагано возврашчастја к матери језика славенскаго, то је к нашему црковному, да би Бог дао и к символу“.')

У „предисловију“ свога Цвђтнина, Рајић вели за језик којим пише да је то „древни славенски вејем обшчи, назовајеми церковни“. Из тих разлога, чак 1848, патријарх Јосиф Рајачић предлагао је, преко Никанора Грујића и Павла Стаматовића, да Словенски Конгрес у Прагу прими старо-сло-

7) Новма писвма Добровскаго, Копитара и“ другнаљ тгозападнигљ Славакљ. Трудљ Орд. Акад. И. В. Агича. Санктпетербургљ, 1897, стр. 664. (СОборник»у отдђлета русскаго азика п словесности Императорскоп Академи Науке. Томљ ИХП.)