Srpska književnost u XVIII veku

СРПСКА КЊИЖЕВНОСТ У ХУПТ ВЕКУ 199

венски, то јест руско-словенски, као општи језик свију словенских књижевности. Доситеј Обрадовић, који је био више западњак но „»Славјан“, који је био противу руско-словенског и у свима својим списима служио се народним језиком, исто је тако мислио да је језик руске цркве најстарији словенски језик. „Слава, писао је он, то је всеобшче име: под овим именом узимају се Руси, Пољаци, Боеми Хорвати, Оловаци или Тоти у Мађарској, Серби и Болгари. Ови свију народа мати је језик славјански, који је сада у благополучној Русији у всевичојаше совершенство доведен...<') Доцније, у ХЛХ веку, један од главних разлога што је Вук Караџић у своме реформном раду наишао на толику опозицију био је и тај што је пуно Срба држало да напустити руско-словенски језик и азбуку и примити чисто народни говор и »„понемчену«“ азбуку значи одвајати се од словенске: заједнице и губити словенски карактер. „Ја само то исповедам говорио је Његош, да ми што се више удаљавамо од словенства то више проладамо«.")

Из свих тих верско-националних, православних и словенских, разлога, Срби су око 1730 начелно

ту Мезимашљ Г. Досљева Обрадовића. Будим, 1818, стр. 42. — То мишљење није било само код православних Срба но и код католичких Хрвата. Глатољашке књите штампане у Риму у ХУП веку удешаване су према руско-словенском. У ХУЈШ веку, Францишканац Рафаило Леваковић, „направитељ од књига црквених од језика словинского“, и опљетски свештеник Матеја Караман, који је ради изучавања словенског језика био нарочито слат у Русију, и који је доцније и сам почео писати руско-словенски, уносе у хрватске глатољашке књиге врло много русизама, и у речнику и у азбуци. Виго Зиглјо: РотезЕ Кпјегетозћ Ртралвће 5 зтрзће, Ватреб, 1898, стр, 60—61; Ог. Маблав Мигко: П1е в1ау!зеће ГИитрле ап ФЧег Аде, стр. 172.

2) Јован Скерлић: Омладина и њена књижевност (1848—1871) Изучавања о националном и књижевном романтизму код Орба. Београд, 1906, стр. 380—881.