Srpska književnost u XVIII veku

200 ЈОВАН СКЕРЛИЋ

били решени, по готову приморани, да рускословенски језик усвоје као свој. У једном прогласу из 1727 митрополит Мојсеј Петровић са жаљењем констатује како је због „безкнижнаго ученија“ велика „простота. србословенскаго језика ва. народе нашем...<“ Од пресуднога, значаја био је долазак руског учитеља Максима Суворова. са руским букварима и граматикама и почетак школског рада на руско-оловенском језику. Тим језиком биле су штампане књиге из којих се у цркви служило и у школи учило, и тај језик почео се сматрати као прави, књижевни језик којим је ваљало писати. Он се почео нагло ширити из школе Максима, Суварова. Јован Рајић прича како је руски учитељ почео предавати „словенску граматику“, „по којој поче српска јуност шраво читати и право писати«.7 Суворов, како је извештавао Синод, морао је читаве две године да употреби да своје ученике научи уславенскомљ книжномљ, ико оболодномљ аввшеђ 5 и да сузбија онај „венгро-турецко-нћмецко-сербСЕК језик којим су Срби говорили. И учитељ се жалио да је то тако тежак посао и да он сам није довољан. !729, он се понова жали Синоду како му је тешко самоме предавати „правописное книжнов чтенје и писанје“, и тражи да митрополит употреби принудне мере да ученици „дерзновено веоду би тако читали, нко же учатсн, иначе бо рбшето водоо наполнити буду всуе:) Митрополити не само да заштићују руско-словенски језик у српској православној цркви и школи,

') Историја катитизма православни Србаља у цесарским државама, стр. 21.

У) Па, Н. Кулаковект Начало русскоц школм у Сербовљ вљ ХУЛЏ 8б0њ0. стр. 112—115: