Srpska književnost u XVIII veku

9202 ЈОВАН СКЕРЛИЋ

куповати.') И за све време свога митрополитовања, Вићентије Јовановић не престаје наређивати да се руске књиге уносе у српске цркве и да литургија буде на руско-словенском језику. То његово настојање је успело, и може се рећи да је за његове управе над српском црквом, од 1781 до 1737, српско-словенски језик сузбивен, а руско-словенски језик усвојен. Исто тако, и Павле Ненадовић се старао да се руско-словенски језик потпуно утврди у српској цркви. 1745, када је још био владика у Гомирју, наређивао је подручноме свештенству да мора имати само књиге штампане у Кијеву или у Москви, и то оне које је Синод одобрио."

Под таквим условима, руско-словенски све више потискује српско-словенски, 1733, егзарх Максим Радковић, који је обишао Северну Србију, утврђује да по црквама и манастирима има још много више српских рукописа и штампаних србуља типа „србска ветха«“ но књига „московскаго типа“, и да попови још певају „црквеноје пјеније србскоје“ и да знају читати и писати „простачки““) Свештенство у београдској митрополији 1735 године зна службу, читање и писање још „по староме“, српскословенском, не зна упо граматическому разу-

1) Милутин Јакшић: О Вићентију Јовановићу, стр. 68, 217. Колико су руске књиге скупо продаване даје се видети из овога податка. 1749 године, посланици града Будима кулили су у латријаршијској библиотеци у Карловцима („велики саборник с толкованијем“ за 8 дуката) 2 свеске „Обеда п вечери душевне“ за 12 дуката; 3 свеске „Бесћди апостолски сђ толкованјемљ“ за 15 дуката; „деаронђ велики“ за 8 дуката, 3 часа „на мало коло“, сваки по 3 Форинта, 30 „дестатословзи“ по 1 Форинту, итд. Е

з) Милутин Јакшић: О Арсенију ТУ Јовановићу Шакабенти,. страна. 210.

3) Извештај Максима Радковића, егзарта београдског митрополита 1783. Гласник Српског Ученог Друштва, 1854, књ. 56,