Srpska književnost u XVIII veku

СРПСКА КЊИЖЕВНОСТ У ХУПТ ВЕКУ 905

дан безазузно лекцију пред јего Екселенцијом говорити, као што се често и случило.“ ')

Не само да се руско-словенски језик тешко учио, него се никада ваљано није ни могао научити. Пре свега и код оних који су га поступно изучили, остајао је увек српски изговор, што му је давало врло чудну физиономију. Из уста руских учитеља тај језик се могао учити само у добу од 1726 до 1788, после се учио из књига, и природно је да је сваки наглашавао по српскоме, и исто тако се и читало по српском. У предговору свога, буквара Захарија Орфелин констатује да српска деца по школама, и ако губе врло много времена, на учење црквенога језика, ипак га ваљано не изуче, и из школе изалазе врло мало њих који би »без погрешенија правилно и добро читати могли“. Исто тако, пуно руско-словенских речи читају се по староме, српско-словенски: место уво имја«“ чита се »ва име“, ув мјесто“ — »у место«, и тако даље. Правилно читање и писање црквенословенским језиком сматрало се као једна од главних задаћа српске школе, и морали су се писати нарочити уџбеници да се деца правилно науче. 1797 године Аврам Мравовић издао је у Будиму своју књигу Руководство ка славенскому правочтенмо м тпростопмсанџио во употребленле слав.серб. училилца. Иста вњига ивишла, је 1800, у новом издању, да би се српска деца научила »„правоглаголенију, гласоударенију и правописанију“.

Али итако рђаво учен и научен, руско-словенски језик ипак све више осваја у српској књижевности. Он је толико успео, да се у другој половини ХУШ

ђ) Одломак из автобиографијс кузнинског свештеника Петра Руњанина. Српски Учитељ, (Ватреб), 1908, св. 11, стр. 196.