Srpska književnost u XVIII veku

908 ЈОВАН СКЕРЛИЋ

Француског оригинала. Глигорије Трлајић издао је 1804 свој превод Нуме од Хераскова.

Под таквим и толиким утицајем руске црквене и световне књижевности, код Срба се ствара уверење да је црквени језик прави српски језик а народни говор само да је његова корупција. 1793. године, Стефан Рајић, преводи на „просто сербски језик“, то јест на руско-словенски, Рељковићева, Сатира, написана врло честим народним језиком. Исто тако у почетку ХЛХ века „преведено“ је неколико вњига далматинских и славонских писаца, писаних народним језиком, на црквени језик, који се у српским књижевним круговима упорно сматрао за аутентични и чисто српски. Наши писци у другој половини ХУШ века, са изузетком Доситеја Обрадовића и његових ученика, труде се да се што више одвоје од народног језика и пишу што чистијим руско-словенским језиком. У предговору свога Славено-Сербскогљ Магазина (1768), Захарије Орфелин обећава да ће у часопису доносити писане „на нашем и росијском“ јевику; у ствари, већина. прилога су на руском, просто прештампавани из руских књига и часописа. Орфелинова Жите и славнма дђла Государл Императора Петра Великаго (1779) писана бу „упочти чиствмђ русеокимђ нзикомљ того времена“, а Рајићева Исторља разних славенскихб народовљ (1794—1795) написана је „весокимђ стиломљ, почти торжественнимљ сљ тбмђ, которвш господствовалђ вђ русести писмености того времена“) Глигорије Трлајић био је убеђен да је српски језик за књижевност и науку „зјело недо-

1) Па. А. Кулаковек и: Начало русскма школљ У Сербов 6 ХУПГ вђкђ, стр. 169—171.