Srpska književnost u XVIII veku

994 ЈОВАН СКЕРЛИЋ .

городице, два полуноћника; затим један »Стихарије, који је по свој прилици дело Рачаниново, писан на крају ХУП века, српско-руске редакције, са сликама у боји. Најзад, по причању Александра Сандића, у торњу Саборне Цркве у Сент-Андреји „има још неки рукописа Ћипријана Рачанина«“. За све те рукописе сам Кипријан у једном запису вели: „ув чуждој странје и домје хитоситију писах, и многими усилијем и незгодијем; того ради и паки мољу да јако погрешителна, без злословија исправљајете и писавшаго проштенија сподобите«.

Све су то преписачки послови без ичега оригиналнога и без књижевног значаја. Од Кипријана је остао један посао који му обезбеђава место у историји српске књижевности. То је његов Буквар» словенских писмен, писан 1717 године. У опсежном рукопису од 636 страна на дванаестини, буквар не заузима више од 56 страна. Цела ова књига данас се чува у библиотеци Српске Краљевске Академије у Београду. Тај посао, који је писац писао, како сам вели, за своје „спришалце“, оне који су са, њиме заједно добегли, писан је по угледу на раније руске букваре. Мало је вероватно да му је био познат први српски буквар, штампан у Венецији 1597, а сасвим је извесно да је имао пред собом какав руски буквар из ХУП века. Г. Стојан Новаковић, који је Кипријанов буквар нарочито проучавао, налави сличности између њега и рускога буквара од 1675 године.

Буквар се састоји из два дела. У првоме су исписана прво уставна, па затим курсивна слова („буква или писмена“). По том иду слогови, па моралне изреке, поређане по азбучном реду, онако

„