Srpska književnost u XVIII veku

СРПСКА КЊИЖЕВНОСТ У ХУПТ ВЕКУ 259

смутљивац без много п духовних и моралних серупула, и те његове моралне особине огледају сену његовој књизи. Руски бригадир и саветник Пучков, који је 1760 носио новчану помоћ у Црну Гору, вели 'од владици Василију Петровићу: „Васи отђ естества человђкљ неспокопивш, честолобивни, сребро„мобивњи, возмутителнеш и клеветникљђ“, Захарија. Орфелин, у свом Житио Петра Великог, прича како је владика у Млетцима дао за свој рачун салити злато и сребро са поклона које је руски цар учинио црногорским црквама. И у својим молбама, и У својој књизи он стално говори неистине о Црној Гори и о себи. Он се потписује „митрополит черногорски, скендеријски и приморски и трона србскаго егзарх“, што није био. 1750 године, када је ишао у Карловце, Фалсификовао је сведоџбу, којом је себе огласио за митрополита. 1756 тражио је од руске царице Јелисавете за себе лично 20.000 дуката, артиљерију и штампарију, савез са напуљским краљем, пристаниште Рпјеку (Фијуму), и добра места за Црногорце којп дођу у Рувију. У својој књизи Црну Гору представља као велику земљу, придаје јој крајеве који јој никако не припадају, даје јој многобројно, напредно и богато становништво, од убогих села прави велике гра„дове, од нахије провинције, а од племенских главара племиће и кнежеве. Он тврди да у Црној Гори има златних и соних рудника. Црногорци су, по његовом причању, тако „остроумни«“, да се Млечићи грдно плаше да они не добију школе и просвете се, јер онда отиде латинско господство на Јадранском Мору, а синови римске цркве прећи ће у православље. Он је љубоморан на Србе из осталих крајева што добијају помоћ из Русије, и Те