Srpska književnost u XVIII veku

974 ЈОВАН СКЕРЛИЋ

народа, на којем сваки може читати и најлакше и најбрже просвећивати се и усавршавати се.

Важна новина увјека настојашчега«< јесте што су учени људи дошли до схватања своје дужности према друштвеној целини, према својој браћи и ближњима. Некада се писала велика, сувише специјална и скупа дела чисте и апстрактне учености, где је научењак писао ради своје славе и задовољства, а намењивао их уском кругу учењака, специјалиста и имућних. Данас пак, када се свуда. стало на гледиште опште користи, „мудрије мужи не сматрајут на собственују славу и похвалу, коју первије от пространих и глубоких својих сочиненијах толико жадно себи ожидавали, но старајут сја что би похвала њиова состојала у ползи ближњаго, и на тај конец полажут они крајнеје своје приљежаније у кратких колико возможно, и простих сочиненијах, что би свакому охотнику књиге њиове имати, и читајући не трудно разумевати возможно било.“ Место великих књига, које говоре о стручним 'и посебним питањима, почели су се издавати часописи и повремена издања, који излазе у малим свескама, где се, са погледом на разноликост публике, говори и о разноликим предметима, и то увек просто и свакоме разумљиво. На тако „преполезнаја дјела“ одају се цела удружења, а и удругије некористољубивије људи и патријоте«“ „који љубет ближњега како собственују своју ползу.“

Када се тако ради код оних народа, где има толико великих школа и учених завода, где се толико људи одало народној просвети, каква је потреба таквога просветитељскога рада код једног тако заосталог и културно запуштеног народа као