Srpska književnost u XVIII veku

286 ЈОВАН СКЕРЛИЋ

наука и књига, и на послетку као своме личном добротвору, пи посвећује му своје дело у знак високопоштовања, захвалности и преданости.

Као и сва дела оскудне и тек стварајуће се“ српске књижевности онога времена, тако и ова књижица има патриотску тенденцију. Писад је ни сам не држи за оригиналну и научну; он је пише да. се Срби упознаду са својом славном прошлошћу: » ја настојашчују историју закључају, желаја. чтоб всевишнеје сушчество благоволило всјех Сербов освободит ига Варварскаго“, и дало им тако милостиве господаре као што су аустриски владари. По распореду материјала Јулинчева историја је врло примитивна; то је кратко и брзо причање биографија српских владара. У првом делу — „перви рјад Сербских владјетелеј, или Королев“ — говори се о 1! најстаријих српских владара, закључно са, Чаславом. У другом делу су биографије „сербодалматијских владјетелев“, 46 њих на броју, од којих је последњи Радослав. У трећем делу су животи „сербских краљев Немањскија линији“, и ту се говори не само о Немањићима од Стевана Немање до Уроша, сина Душанова, но и о Вукашину, Кнезу Лазару, Деспоту Стевану, Вуку и Ђорђу Бранковићу. Највећи део књиге заузимају биографије последњих Бранковића, нарочито грофа Ђорђа, лажног Бранковића. На крају књиге су изводи из српских привилегија, 1690, 1691 и 1695, укази дворске канцеларије од 1743, и потврђење народних привилегије од царице Марије Терезије.

Јулинчево дело није оригинално; оно је, како сам каже, уиз разних авторов нотампи изјасњено«. У посвети сам вели да је књигу радио по историји устараго и новаго Илирика“ ПИтсит порит.

а %